Ne postoji nacionalna nauka

Kada naši ministri govore o nauci, govore o srpskoj nauci. Ministri, po pravilu, baš i nisu neka načitana sorta, pa im je verovatno promakao čuveni Čehovljev aksiom: Ne postoji nacionalna nauka, kao što ne postoji nacionalna tablica množenja. Ako je nešto nacionalno, nije naučno. Srpska nauka, prema tome, nije naučna i o njoj je ne vredi uopšte pričati. S druge strane, ima smisla govoriti o nauci u Srbiji i ima smisla pitati se zašto je ona u toliko jadnom stanju. Ako zanemarimo omiljeni ministarski argument poznat kao "pola-veka-crnog-mraka-pod-komunistima" i pokušamo malo ozbiljnije da sagledamo stvari i uporedimo se sa onim što je nauka van Srbije danas, očigledno je da postoje dva suštinska problema. Prvi je svakako problem finansiranja. Srbija jeste izuzetno siromašna zemlja sa malim budžetom, ali čak i u tom budžetu nauka uvek ispada trinaesto prase pored raznih agencija, uprava, vojnih i paravojnih formacija koje treba pripitomiti, nahraniti i do zuba naoružati.


O poslaničkim platama i drugim veselim rashodima državne administracije da i ne pričamo. Kada konačno pola procenta budžeta stigne do istraživača, raspodela se vrši po večito promenljivim kriterijumima. Delom novca finansira se nauka, delom privid naučnog rada, a delom socijalni mir. U vazduhu vise obećanja o 30 miliona evra iz Nacionalnog investicionog plana i ravnopravnom konkurisanju za novac iz evropskog Okvirnog programa (Framework Programme, FP7). Pri tome, novac iz NIP-a može samo da zakrpi neke od trenutnih rupa i troškova - ozbiljna nauka se ne razvija jednokratnim ulaganjima (ni predizbornim obećanjima). Za novac iz FP7 nekako svi propuste da kažu kako to nije donacija – za njega je neophodno izboriti se u nemilosrdnoj konkurenciji sa istraživačima iz ostalih tridesetak evropskih država. Za samo konkurisanje potrebno je ispuniti rigorozne uslove. Prema tome, narednih godina novca će verovatno biti nešto više, ali sigurno ga neće biti dovoljno da se izdržavaju bezbrojne institucije za istraživanje ruda i gubljenje vremena.

Drugi problem nauke u Srbiji danas je mnogo ozbiljniji. To je problem dvostruke izolovanosti: izolovanosti od ostatka društva i izolovanosti od svetske naučne zajednice. Zašto se nauka našla zatvorena u hermetičnim institucijama i zašto je postalo normalno da svaki vidovnjak i javlja-mi-se frik ima svoju rubriku u novinama i elektronskim medijima, tema je za sebe. To se neće promeniti dok se celokupni sistem vrednosti ne izvrne naopako. Izolovanost od sveta je zato nešto za šta nema opravdanja. Vrata koja su nam širom otvorena zaobilazimo i ignorišemo iz sve snage. Kada nas i nateraju da napravimo neki korak ka svetu, to uradimo sa toliko gađenja, mrzovolje i prezira da im svima stavimo do znanja da se radi o trulom kompromisu kojim onečišćujemo svetu kravu srpske nauke. Bolonjsku deklaraciju koja uređuje visoko obrazovanje konačno smo formalno prihvatili, a da gotovo ništa suštinski nismo promenili (osim što smo napravili suludu zbrku sa zvanjima koja će nas pratiti narednih 40 godina dok svi stari diplomci i novi masteri ne stasaju za penziju). Teze i disertacije se i dalje pišu na srpskom što ih čini apsolutno neupotrebljivim. Na našim institutima i fakultetima nema verovatno nijednog doktoranta iz inostranstva. Nema ni post-doc istraživača, jer tu kategoriju jednostavno nismo ni predvideli. Profesori iz inostranstva možda bi i bili dobrodošli, ali samo ako ovladaju dovoljno srpskim jezikom da na njemu drže nastavu. Ako im se kojim slučajem i posreći da im prođe nostrifikacija diplome, predstoji im još izbor u zvanje za šta imaju šanse samo ako su vrlo nice'n'sleazy, a i tada se uvek može naći neki uslov društvene podobnosti da ih vrati gde im je i mesto.
Dok nas strani studenti i profesori zaobilaze u širokom luku, ministri se s vremena na vreme dosete da pozovu naše (sic!) naučnike rasute po svetu da se vrate u Srbiju. To je taktika slična onoj koju su pokušali sportski klubovi: vraćanje ponekog isluženog asa dok se i dalje nastavlja sa nekontrolisanom prodajom talentovanih tinejdžera. Ni rezultat ne može biti bitno drugačiji. Za to vreme European Science Foundation već godinama radi na prevazilaženju razlika između nacionalnih naučnih programa i stvaranju evropskog istraživačkog prostora. S druge strane, kada je nauka u pitanju, u očima ministara Srbija je lider u regionu. U regionu koji ima samo dva univerziteta (Atina, Segedin) među 125 najboljih u Evropi. Treba li pritom uopšte pominjati da naučnici iz Srbije nemaju praktično nikakvog kontakta sa kolegama iz Skopja, Sarajeva, Zagreba, Ljubljane? Ili da je teško zamislivo da u skorije vreme zaživi bilo kakva studentska razmena između univerziteta bivše SFRJ?

Nauka je jedinstven i otvoren sistem koji ne može da se razvija bez neprestane interakcije i saradnje svih koji se njome bave. Takav sistem ne priznaje autističnu koncepciju nacionalne (ili lokalne, ili etno) nauke.
Holandija je po mnogo čemu teško uporediva sa Srbijom, ali može da posluži kao dobar primer sa svojih deset vrhunskih univerziteta i 18 Nobelovih nagrada. Za razliku od Srbije, Holandija svoje studente tera da nakon doktorata odu iz zemlje. S jedne strane, na taj način mladi naučnici stiču dragocena iskustva koja će možda jednog dana vratiti nazad, a sa druge ostavljaju prostor za istraživače iz inostranstva. Ta mešavina ljudi i ideja sa svih krajeva planete je ono što čini holandsku nauku. Internacionalnu ili nadnacionalnu nauku u najboljem mogućem smislu. 

Na drugoj strani kontinenta neki još uvek proživljavaju tešku emocionalnu traumu što je izvesni Albert Einstein pokrao ideje njihovoj Milevi. Čak su se tim povodom upustili i u ispravljanje istorijske nepravde. Alberta su iskaširali iz Britannice i zamenili znamenitom majkom njegove dece. Samo se pitam kada će se ministri dosetiti da naučnike iz Srbije obavežu da pred izlaganja na konferencijama, poput sportista u stavu mirno i sa suzama u očima, otpevaju makar prvu strofu državne himne.

Den Haag, 16.12.2006.